Od – stranjivanje senke – Trnova Ružica

Zlo predstavlja uvek onaj potisnuti, pa stoga nesvesni, to jest mračni deo naše sopstvene duše koji ne želimo da spoznamo. Taj deo veoma je podložan našim vrednosnim sudovima. Ako sve vrednosne sudove ostavimo po strani, dobro se ukazuje kao svesno, a zlo kao nesvesno.

I bajke pokušavaju to da nas na simboličan način upute u taj najveći ljudski problem. To se naročito jasno vidi u priči o Trnovoj Ružici, koja pored ostalog opisuje i prelazak sa matrijarhata na patrijarhat. Početna situacija prilično je aktuelna. Kraljevski par želi dete, ”a ne ide im”. Kada im se konačno ipak rodi mala princeza, radost je ogromna i priređuje se veliko slavlje. Pojavljuje se, međutim, neočekivani problem: nemaju (na kraljevskom dvoru!) dovoljno posuđa i pribora za jelo za trinaest mudrih žena u zemlji, to jest servis se sastoji samo od dvanaest umesto od trinaest komada. Broj dvanaest je broj (arhetipski muških) sunčevih meseci tokom godine, dok je trinaest broj (arhetipski ženskih) mesečevih meseci.  Očigledno da bi se ukazalo na prelazak sa ženskog na muški princip, jedan deo ženskog principa koji je do tada uživao sve počasti u liku trinaest mudrih žena, ne pušta se više na kraljevsku trpezu i ostaje isključen. S brojem trinaest, naravno, istovremeno treba da bude proterano i sve ono što je sumnjivo arhetipskom muškom polu, a što predstavlja mračne boginje poput Hekate i Kali, kao i sama smrt (trinaesta karta tarota).

Trinaesta mudra žena, dakle, prvobitno uopšte nije zla, nego je nepredvidljiva a neuračunljiva – kako će se ubrzo uspostaviti na proslavi- postaje samo zato što  je sa nje isključena. Naime, tek što je jedanaest od dvanaest pozvanih žena izreklo svoje lepe želje, među goste će banuti i ta trinaesta, neočekivana koliko i neželjena, i na princezu će baciti prokletstvo. Ono glasi da će se ”u svojoj petnaestoj godini ubosti na vreteno i umreti.”Svi su bili zaprepašćeni. Dvanaesta mudra žena, koja još nije bila izrekla svoju želju, nije mogla da poništi prokletstvo, nego samo da ga ublaži.

 

Isključeni ženski princip se, dakle, sveti. To jest, ako na tu stvar gledamo s manje vrednosnih sudova: on ipak PODSEĆA na sebe, i to na takav način da više ne može da se prečuje. To nam upečatljivo pokazuje kako sve što je isključeno postaje opasno, nepredvidivo i neuračunljivo. Time što je isključena, trinaesta žena postala je figura iz senke, ne više uvažena, već prezrena, a pažnja koja joj je uskraćena mora da se pribavi na način koji se doživljava kao zao, jer je nepoželjan.

 

U svom užasu kralj ne traži problem kod sebe, verovatno zato što ne opaža svoju odgovornost za ono što se zbilo i neće da prizna da je isključio jedan od aspekata ženskog principa. Umesto toga, insistira na svom položaju i čini još jednu tipičnu grešku.Umesto da vrati životu njegovu potpunost – on, na arhetipski muški način – postupa po načelu da je napad najbolja odbrana. Dugoročno gledano, takvo ponašanje još više pogoršava stvar.
Kralj naređuje – jer razmišlja čisto funkcionalno – da se sva vretenba u kraljevstvu spale. U svojoj naivnosti tako se oseća sigurno. Vretena više nema, pa ni prokletstva, navodno, nema, dok princeza raste u lažnoj sigurnosti. Ali sudbina je htela da na dan kad devojka napuni petnaest godina – pri čemu je prokletstvo davno zaboravljeno – naleti baš na ženu koja prede na jednom od poslednjih vretena. Dodirnula je i pala u san nalik smrti, a s njom i celo kraljevstvo. (Majka) priroda ponovo dolazi na svoje i čini da zamak i zemlja zarastu u korov, sve dok ne budu prekriveni već poznatom trnovom živicom. Tek mnogo godina kasnije jedan svesni predstavnik muškog pola poljupcem kao znakom pomirenja polova, može da donese izbavljenje, pri čemu će mačem razlikovanja i svesti proseći živicu od trnja i probuditi Trnovu Ružicu.
Sve do danas diktatori poput ovog (arhe)tipskog kralja nisu imali sreće sa svojim spaljivanjem ljudi i knjiga. Znanje, ali i svi drugi aspekti stvarnosti, ne mogu da se prosto uklone sa lica Zemlje, već mogu samo da budu od – stranjeni da bi se kasnije vratili, iz senke, na mnogo dramatičniji način – u središte pažnje.

 

Ridiger Dalke, Zakoni sudbine