Mišel Leris, Doba zrelosti (odlomci)

Onome što je antičko odavno pridajem osobinu iskrenog sladostrašća. Mermerne građevine privlače me svojom ledenom temperaturom i svojom strogošću. Događa se da sebe zamišljam ispruženog na pločama (čiju hladnoću osećam na svojoj koži) ili da stojim naslonjen uz neki stub, priljubivši se telom uz njega. Neki put bih rado formulisao svoju želju govoreći da hoću ‘bedra hladna i tvrda kao rimska građevina’. Svečanost onog što je antičko očarava me, kao i njegova kupatila. Mislim na neke Mesaline i bestidne rimske plemićke. Misao o Rimu, sa njegovim pirovima, borbama gladijatora i drugim cirkuskim grozotama telesno me ushićuje. (…) kurtizanu nisam video drugačiije nego u bogato izvezenom ogrtaču, a to bi uvek podrazumevalo antičku kurtizanu.

(…) ono što mi u prostituciji danas najviše pada u oči jeste njen religiozni karakter: ceremonijal oko uspostavljanja dodira ili primanja, nepromenljivost dekora, smišljeno svlačenje, ponuda poklona, obredi ispiranja, nesvesne reči, izgovorene s namerom koju u tolikoj meri opravdava navika i koje kao da postoje odvajkada, to me uzbuđuje isto koliko i svadbeni obredi nekih naroda zato što se u njima nalazi isti pradedovski i iskonski element.

*

I tek povodom ove pustolovine (…) ja sam mogao jasno da shvatim mehanizam svoga stalnog kolebanja između gađenja i čežnje: prezirati samoga sebe gotovo do želje da umrem (iako se plašim i najmanjeg znaka opasnosti od spoljnog sveta) voleti ono što nemam (čak i ako je gore od onog što imam) želeti uvek da budem na nekom drugom mestu, zavoleti stvar i ljude po onome što je kod njih najosobitije, najčudnije, najvarljivije, i tog se odjednom osloboditi, jer se prezire ta naklonost koja se na kraju krajeva svodi samo na nekakvu ljubav prema živopisnom, na naklonost ljubitelja orhideja prema onom što je u njima egzotično, prema idejama o kojima se nikad nije mislilo, ženama sa kojima se nikad nije spavalo (…) sve to služi da sakrije strah od života,jedina istina koju čovek pokušava do kraja da izvrda, zbog svoje sirovosti i nesposobnosti oduševljenja.

Neka savremeni istraživači podsvesnog govore o Edipu, o kastraciji, o osećanju krivice, o narcizmu, ja ne verujem da će sve to mnogo pomoći, bar što se tiče suštine problema (koji, po meni, ostaje srodan sa problemom smrti, ništavnosti i zavisi od metafizike ). Međutim, u mogućnosti sam da navedem jednu anegdotu koja pokazuje veliku važnost koju nagonski pridajem odnosu između straha i lepote, anegdotu koja potiče iz doba moga života kada nisam osećao nikakvu svesnu brigu o takvom odnosu. Neki će možda smatrati tu anegdotu objašnjenjem:

Godine 1920. ili 21., dakle kada sam počeo da se oduševljavam modernom poezijom, moj otac, kome sam čitao Apolinerovu poemu, izazvao je u meni veliki gnev (jedan od najvećih) kada mi je kazao da su nerazumljiva i besmislena ona dva poslednja, divna stiha:

Ta žena beše toliko lepa

Da je u meni izazivala strah.

*

Doba zrelosti, Mišel Leris
Sa francuskog preveo Nikola Trajković

216-0.1232858874

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s