VII XI

” Verovanje da se čovek može opčiniti pomoću odsečene kose ili odsečaka noktiju, rasprostranjeno je širom sveta. Opšta ideja na kojoj ova praznovernica počiva jeste pretpostavka da simpatična veza produžuje da postoji između ljudskog bića i onoga što je nekad bilo deo njegovog tela.
Ponekad se odsečena kosa i nokti čuvaju, ne bi li se sprečilo da padnu u mađioničareve ruke. Često se odsečena kosa i nokti metnu na ma koje tajno mesto, koje ne mora biti hram, groblje ni drvo, mesto koje ne obasjava ni sunce ni mesec, na primer u zemlju ili pod kamen. “

(Frejzer, Zlatna grana – studija o mađiji i religiji)

☽☾

s1m.jpg

Advertisements

Šri Aurobindo

Lepota je Ananda koja uzima obličje – ali obličje ne mora da bude fizički oblik. Govorimo o lepoj misli, lepom delu, lepoj duši. Ono o čemu pričamo kao o lepoti je Ananda u ispoljavanju; Izvan ispoljavanja lepota se gubi u Anandi ili, možemo reći, lepota i Ananda postaju jedno bez razlike.

*

Poezija započinje sa bilo kog nivoa svesti, ali, kao i sva umetnost, ili, moglo bi se reći i sva kreacija, mora da prođe kroz vital, dušu života, da odatle sakupi određenu silu za manifestaciju kako bi sama bila živa. I kao što uvek postoji radost u kreaciji, ta radost zajedno sa određenim “enthousiasmos” – ne entuzijazmom, ako mi dozvolite, već naletom i uznosom kreativne sile i kreativne ekstaze, “anandamaya avesa” mora uvek biti tamo, o kome god izvoru da se radi. Ali kad inspiracija dolazi od povezivanja vitalnog kreativnog instrumenta sa dubljim psihičkim iskustvom, to pruža drugu vrstu intenzivne originalnosti i jedinstvenu individualnu moć, suptilno i delikatno savršenstvo, povezivanje sa nečim što je ujedno prefinjeno do eteričnosti i potentno, intenzivno kao vatra, a opet puno slatkoće.

*

Radost Boga je tajna i divotna; ona je misterija i zanos na koju zdrav razum pravi podrugljivu grimasu; ali duša koja ju je jednom okusila, nikada je se ne može odreći, ma kakvu ovozemaljsku zloglasnost, mučenje ili bol bi ona mogla da nam donese.

*

Kada neko ima viziju u srcu, sve, i Priroda i Misao i Delovanje, i ideje i zanimanja i ukusi i objekti postaju Voljeni i izvor su ekstaze.

Šri Aurobindo

još citata: https://www.facebook.com/aurobindomajka?fref=ts

Viđenje, Bela Hamvaš

”Obrt Iša Upanišade jeste kad Učitelj kaže da znanje nije budnost. Viđnja nije vidja. Viđnja doslovno znači nagomilano materijalno znanje. Suprotnost joj je aviđnja, neznanje.Tekst ovako glasi: ‘Neznalice lutaju po slepoj tami, ali po još većoj tami tumaraju oni koji gomilaju znanje na znanje.’ Viđnja i aviđnja, razumsko znanje i neznanje, dva su vida pospanosti, oba su sasvim nepodobna da bi čovek razumeo i video stvarnost. ‘Znanje i neznanje – oba su nezadovoljavajuća.’

(…)

10670141_10152523796391025_5385010457008785518_n

Ali još su u tamnijem ropstvu onikoji nagomilavaju znanje na znanje. Reč je o smislenom znanju. Smisleno znanje je najopasnije spavanje. Ono povećava samo materijalnu količinu znanja, a ne uvećava kvalitet viđenja i svetlost, to je samo umno znanje (viđnja). Ono ne budi, upravo je zbog toga beskorisno,  opasno.

Zatim sledi i prvi korak, vidja, prema budnosti. Postoje tri stepena omamljenosti – duboko spavanje, san i razbudjenost. Posle sledi četvrti stepen (turijam). Četvrti stepen je budnost, savršeno različit od prethodna tri stepena, ovaj stepen je svetlo, čisto viđenje.To je ‘probuđeni sanjar’, budhi. Toje mahatma, najviše i najveće stanje koje može postići duša. To je istinsko viđenje, istinsko znanje.

Prvi znak budnosti jeste što se u čoveku budi nerazgovetna sumnja: maja, čarolija čulnog sveta. Ko počinje da vidi iza čula, on počinje da sluti nešto iza prirode (..)

Zatim slede dve važne stanice kada se raspada najbitnije snoviđenje, snoviđenje individualnog Ja. Veda to ovako označava: ‘Ovo nije drugo do Ono. Ovo si ti. Onaj ko sva živa bića može da vidi u sebi kao delove svog Ja, i sebe samog u svemu što živi.’ Čovek počinje da vidi i da zna da u svetu postoji nepromenljiva istovetnost. Ovo nije drugo do ono,i ovo si ti. San je mnoštvo i raznovrsnost individualnog Ja koje se mogu čulno iskusiti. (…) Čovek u tom trenutku više nije individualno Ja, nego univerzalna ličnost. A ova univerzalna ličnost više ne boravi u životu, nego u bivstvu.

1375932_10152523796401025_1394535959512206195_n

(..) Znak za raspoznavanje pripadnosti bivstvu jeste da je svet Jedan. Svi pospani imaju poseban svet, svi budni imaju zajednički svet. Svi pospani dremaju u svom posebnom Ja, u svojim strastima, željama, shvatanjima sveta; budni žive u istom stvarnom svetu. Čovek ne vidi i ne zna više  od sebe kao odvojenog od drugih bića, u sebi vidi sva bića sveta, ali ne zna da je u svakom živom biću i on sam – ovo nije drugo do ono. Naravno , sada nije više reč o omamljenom (avidja) individualnom Ja, nego o budnom (vidja) Ja koje zna da je sve ovo maja -nepostojeće. Poaspana omamljenost živi posebno u zatvorenom životu., budnost je otvoreno bivstvo i svako živo biće živi u istom svetu. Onaj ko se probudi istupio je iz zatvorenog života: za njegovo biće se iznenada otvaraju sve kapije, dostupno mu je sve znanje, vidljivo kao vizija. To je smisao Vede.”

Bela Hamvaš, Scientia Sacra

Francesco_del_Cossa_-_Saint_Lucy

Sofija

‘Mudrost (Sofija) je ženska emanacija Boga putem koje se otkriva duhovno seme, prvo posredstvom reči mudrosti, potom u materiji, u utrobi Prirode. Priroda je, ustvari, pala Sofija, njeno palo obličje.
Iz njene dve dojke teku crveni sumpor, ‘znoj Sunca’, i Merkurovo belo ‘devičansko mleko’, čijim spajanjem nastaje plod Mudre.’

Gheime Figuren, der Rosenkreuzer, Altona, 1785

‘Rastuće drvo čiji su koreni u Merkurovoj devičanskoj Majci, onoj koja nosi ‘neopisive plodove različitih potencijala’.
Štovanje Sofije kao mistične neveste filozofa ili ‘ljubavnice unutarnjeg sveta’ kako je nazvao Georg von Welling, često se poistovećuje i sa božanskim Merkurom (element živa). Merkur se naziva još i ‘našom dragom devicom’ zato što, nalik Mariji, on sadrži ‘rastvore nebeskog’.’

Hieronymus Reussner, Pandora, 1582

/Preuzeto i prevedeno iz knjige Alchemy and Myticism (The Hermetic Museum), Taschen

DSC_8823

”…u perspektivi onoga što nas uništava” (Žorž Bataj, odlomak)

”Da bismo stigli do kraja ekstaze u kojoj se gubimo u užitku, uvek joj moramo odrediti neposrednu granicu,  a to je užas. (…) Užas i privlačnost se nikada ne mešaju već užas, ukoliko ne može da osujeti, uništi, može da podstakne želju. Mi postižemo ekstazu samo u perspektivi smrti, makar udaljene, u perspektivi onoga što nas uništava.

Čovek se razlikuje od životinje po tome što ga izvesni osećaji ranjavaju i poništavaju u najdubljoj intimi. Ti osećaji se menjaju od zavisnosti od osobe i načina života. (…) Postoji jedno područje u kome smrt više ne znači samo nestajanje već predstavlja nepodnošljiv proces u kom nestajemo protiv svoje volje, iako bi po svaku cenu trebalo da nestanemo. Baš  to  – po svaku cenu-, to, uprkos našoj volji, zapravo odlikuje trenutak krajnje radosti i bezimeno-užasne , ali čudesne ekstaze. Bez nečeg što nas prevazilazi uprkos našoj volji, nečeg što bi po svaku cenu trebalo sprečiti da se dogodi, ne postižemo bezumni trenutak kome svom snagom težimo i koji u isti mah svom snagom odbijamo.

Užitak bi bio dostojan prezira kad ne bi predstavljao to zaprepašćujuće prevazilaženje koje i ne pripada isključivo seksualnoj ekstazi i koje su mistici raznih religija, a pre svega hrišćanski mistici, doživeli na isti način.

(…)

Biće nam je dato u nepodnošljivom prevazilaženju bića, ne manje nepodnošljivom od smrti. A pošto nam je u smrti ono oduzeto čim nam je dato, moramo ga tražiti u osećanju smrti, u tim nepodnošljivim trenucima kad nam se čini da umiremo jer je biće u nama prisutno još samo kroz prekomerje, kad se podudaraju punoća užasa i punoća radosti.

Čak se i misao (razmišljanje) u nama okonačava jedino u prekomerju.”

Žorž  Bataj, L’Erotisme

Preveo: Ivan Čolović

Priroda i umetnost, Kamil Palja (odlomak)

Priroda će uvek nasamariti naše pompezne ideale.

Žensko telo je htonska mašina, ravnodušna prema duhu koji je nastanjuje. U organskom smislu, ona ima jednu misiju, trudnoću, koju ponekad celoga života izbegava. Priroda brine samo o vrsti, nikada o jedinki: ponižavajuću stranu ove biološke činjenice najneposrednije doživljavaju žene, koje su zahvaljujući tome verovatno realističnije nego muškarci. Žensko telo je poput mora pod dejstvom mesečevih mena. Troma i uspavana, njena masna tkiva napunjena su vodom, da bi se zatim naglo  očistila nadolaženjem plime hormona. Edem predstavlja povratak sisara među biljke. Trudnoća pokazuje deterministički karakter ženske seksualnosti. Telo i biće svake trudnice preuzimaju htonske  sile koje su izvan njene kontrole.

Svakog meseca žena doživljava poraz svoje volje. Menstruacija se nekada naziva ”kletvom”, što je aluzija na proterivanje iz rajskog vrta, kada je žena osuđena na porođaje bolove zbog Evinog greha. (…) Žena je uvek nosila simbolični teret čovekove nesavršenosti, njegove potčinjenosti prirodi. Menstrualna krv je mrlja, znamenje prvobitnog greha, nečistoća koju transcendentalna religija mora da spere sa čoveka. (…) Ja tvrdim da nije menstrualna krv per se ono što uznemirava maštu – koliko god nezaustavljiv bio taj crveni mlaz – već da su to belančevine koje se pojavljuju u toj krvi, i vlakna materice, mekušci placente iz ženskog okeana. To je htonska matrica iz koje smo se uzdigli. Svi osećamo prirodnu odvratnost prema sluzi koja predstavlja biološko ishodište našeg porekla. Sudbina žene je da se svakog meseca suočava sa ambisom vremena i bića, jer ona je i sama taj ambis.

Prevela sa engleskog: Aleksandra Čabraja

Kamil Palja, 

Seksualne persone – Umetnost i dekadencija od Nefertiti do Emili Dikinson 

(izdavač: Zepter BOOK WORLD)