Aleksandrijski kvartet II

U osnovi, šta je taj naš grad ? Šta je sažeto u reči Aleksandrija ?

Pet rasa, pet jezika, tuce vera: pet flota se muva kroz svoje masne odraze iza lukobrana. Ali ima više od pet polova, i izgleda da ih razlučuje samo narodni  grčki jezik. I zbog seksualnih zadovoljstava koja leže nadohvat ruke zapanjuje raznovrsnošću i obiljem. Nikad ga ne biste mogli pobrkati sa nekim srećnim mestom. Simbolički ljubavnici iz slobodnog helenskog sveta ovde su zamenjeni nečim drugačijim, nečim retko i prefinjeno androgenim, posuvraćenim u sebe. Orijent ne ume da se veseli slatkoj anarhiji tela – zato što je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom rekao – mislim da je to bio citat – da je Aleksandrija velika vinska presa ljubavi; oni koji prođu kroz nju su bolesnici, usamljenici, proroci – hoću reći, svi oni koji su bili duboko ranjeni u svojoj polnosti.

Beleške o bojama predela… Dugi sled tempera. Svetlost propuštena kroz srž limuna. Vazduh pun ciglene prašine – slatkast miris ciglene prašine i vonj vrelih trotoara ugašenih vodom. Lagani vlažni oblaci, nalegli na zemlju, ali retko donose kišu. Preko toga tanak mlaz prljavocrvene, prljavozelene, kredasto – svetloljubičaste i razvodnjene grimizne. Leti se vazduh blago cakli od vlage s mora. Sve leži pod gumenim plaštom.

Zlovoljna  tela mladih počinju lov na blisku golotinju, a u onim kafanicama u koje je Baltazar često svraćao sa starim pesnikom grada, dečaci se s nelagodnošću komešaju bacajući kockice pod petrolejskom lampom; uznemireni tim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako nepoverljivi – komešaju se i okreću za svakim neznancem. Bore se za dah i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete negašeni kreč.

Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet

Prevela s engleskog Olja Petronić

Advertisements

Aleksandrijski kvartet, odlomci

Izvorno i najlepše svojstvo Prirode je kretanje, koje je u svako doba uzburkava, ali to je kretanje prosto večita posledica zločina – i samo se pomoću zločina održava.

D.A.F. de Sad. Justina

*

Ovde su žene iz stranih zajednica lepše nego bilo gde drugde. Strah i nesigurnost vladaju njima. Imaju utisak da tonu u okean crnila svuda unaokolo. Ovaj grad je izgrađen kao nasip da zadrži poplavu afričke tame; Da bi bio srećan, čovek mora da bude musliman, egipatska žena – kadra da upija, meka, mlitava, ocvala; sklona spoljašnjem sjaju: njihove voštane kože postaju limunžute ili lubenicazelene u plamenu nafte. Tela čvrsta kao kamen. Grudi čvrste i kao zelene jabuke – reptilska hladnoća mesa sa koščatim predstražama u vidu prstiju na rukama i nogama. Njihova osećanja zakopana u predsvesti. U ljubavi ne odaju ništa od sebe, pošto nemaju ja što bi ga mogle dati, nego se obavijaju oko vas u teskobnom refleksu – agoniji neizražene čežnje koja je na suprotnom polu od nežnosti, zadovoljstva. Vekovima su zatvarane u štale sa volovima, skrivene, obrezane. Hranjene u tami pekmezom i mirisnim mastima, postale su bačve zadovoljstva koje se kotrljaju na nogama belim kao papir i prošaranim venama.

*

Originalno osveteljenje davalo je čitavoj sceni boje besmrtne romanse, lagano sam koračao među tim neobičnim ljudskim cvetovima razmišljajući o tome kako grad, poput ljudskog bića, sakluplja svoje sklonosti, apetite i strahove. Raste i sazreva, proglašava svoje proroke, i propada u starosti, tuposti ili usamljenosti. Nesvesni da im rodni grad umire, živi i dalje sede tamo na ulici, poput karijatida što podupiru  tamu, sa bolovima budućnosti na očnim kapcima, besano gledaju, ti lovci na besmrtnost, kroz čitavo to proročko vreme.

*

Spavaća soba sa svojom bronzanom, fosfornom svetlošću, štapići što gore u zelenom tibetanskom krčagu šireći miris ruža po celoj sobi. Pored kreveta bogati rezak miris njenog pudera što su ga upile krevetske zavese. Toaletni stočić sa začepljenim kremama i melemima. Iznad kreveta Ptolomejev svemir, naručila je da joj se nacrta na pergamentu i lepo urami. Zauvek će da visi iznad kreveta, nad ikonama u kožnim ramovima, nad ratničkom grupom filozofa, Kant sa noćnom kapicom ide gore. Postoji nekakva teška jalovost u toj grupi velikana. Justina okružena filozofima izgleda kao invalid okružen lekovima – praznim kapsulama, bočicama i špricevima. Na udaljenom svetlu je idol čije su oči osvetljene svetlom iznutra i upravo za tog izrezbarenog mentora Justina ima posebnu ulogu, mirna je samo ako ovaj posetilac iz daleke mitologije motri na njene košmare. Za ovog idola sastavljeni su njeni najkrasniji dijalozi, moguće je, kaže, da govori u snu, a da je prisluškuje ova mudra i saosećajna maska koja je malo po malo počela da predstavlja ono što Justina naziva svojim Plemenitim Ja, dodajući tužno, sa bojažljivim osmehom : ‘Ono zaista postoji, znaš… Okrećem lice ka zidu i razgovaram sa njim. Opraštam sebi prestupe kao što opraštam onima čiji su prestupi bili upereni protiv mene. Obraćam se osobi koja, kako uvek zamišljam, živi na zelenom i mirnom mestu kao što je 23. psalam.’

*

Ako o sebi misliš kao o gradu koji spava, na primer…šta onda ? Možeš da sediš mirno i da slušaš kako se procesi nastavljaju, kako idu svojim tokom; htenje, želja, volja, spoznaja, strast, strempljenje. Mislim kao milion nogu stonoge koje nastavljaju svojim putem, a telo je nemoćno da uradi bilo šta u vezi sa tim. Čovek se iscrpi pokušavajući da oplovi ta ogromna polja iskustva. Želim stil, sklad. Ne male mentalne mlazove koji kao da prolaze kroz ukrasnu traku uma. (…) sa Bogom moramo najpažljivije da postupamo; jer On se moćno obraća onome što je najniže u ljudskoj prirodi – našem osećanju nedovoljnosti, strahu od nepoznatog, ličnim neuspesima; iznad svega naše  čudovišno samoljublje koje u mučenikovoj kruni vidi sportsko oličje koje je zaista teško osvojiti. Prava i istančana priroda Boga mora da bude očišćena od razlika : čaša izvorske vode, bez ukusa, mirisa.

*

Baltazar kaže da su prirodni izdajnici – poput tebe i mene – pravi kabali. Kaže da smo mrtvi, i da živimo ovaj život kao u nekakvom čistilištu. A živi ipak ne mogu bez nas. Zarazili smo ih željom da iskuse više, da rastu.

Bilo bi smešno praviti onoliko štete koliko sam ja pravila, a ne shvatiti da je to moja uloga. Samo na taj način, svesna onoga što radim, mogu jednom da prerastem samu sebe.

Osećam se kao da je nebo sasvim blizu zemlje, a izmedju njih ja – dišem kroz iglene uši.

*

Sećam se ivica i uglova tolikih sastanaka i vidim nekakvu složenu Justinu, koja skriva vučju glad za obaveštenošću, za moći kroz upoznavanje samog sebe, pod izgovorom osećanja. Naveden sam da se tužno zapitam da li sam je ikad dirnuo – ili sam jednostavno postojao kao laboratorija u kojoj je mogla da radi. Tu smo sklopili ruke – u tom nemoralnom svetu odloženih sudova, u kojem su, izgleda, radoznalost i čuđenje veći od reda – silogističkog reda koji nameće um. Tu čovek čeka u tišini, zadržavajući dah, da se okno ne zamagli.

Napokon, Justina se ne može opravdati ni izviniti. Ona prosto i veličantsveno jeste; mi moramo da je podnosimo, kao prvobitni greh. Ali, ako pokušamo da je ‘frojdizujemo’, dragi moj, onda ćemo joj oduzeti svu njenu mitsku suštinu – jedino što ona stvarno jeste. Poput svih nemoralnih ljudi, ona se graniči sa boginjom. Kad bi naš svet bio svet, postojali bi hramovi u koje bi je smestili u kojima bi pronašla mir za kojim traga.

Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet: Justina

Prevela s engleskog: Olja Petronić